Sjajan blog http://kakozivinarodblog.tumblr.com/ . U jednom od postova je i priča o ribarskoj obitelji Lukšić (Bilka) iz Visa. O istraživanju i projektu piše i Jutarnji list.
*****
Napisala: Kristina Leko
Na Visu je tada tek pet profesionalnih ribara, vojska i dosta industrije. U tekstilnom pogonu Jugoplastike radi Zlatka, Stipina supruga, jedna od 170 žena na traci. Radi na normu trideset godina. Kad danas priča o tome, zasuze joj oči. Ka familia plakale su i pjevale zajedno od neke 1966. do kraja devedesetih. Pogon je ukinut. Pjevale su svaki dan. A kad bi putovale sa sindikatom, mislili su ljudi da je to profesionalni zbor na turneji, a ne tvornica na izletu. ::: Sedamdesetih i osamdesetih lovio je Stipe po sto kila vele ribe na dan. Ljeta bi provodio na Lastovu, ulov slao u Split. Prošlost. Gof je izlovljen. Neki je Komižan velikim brodom krajem osamdesetih vadio gofa u mrijestu, po par tona odjednom. Bez milosti, pameti i zakona. Udica ne može uništiti more, ali mreža može, govori Stipe.
Panulu je naslijedio od oca i usavršio. Udica je to na živu ješku, sa puno olova, koja udara po dnu dok brod plovi. Putujući i loveći Jadranom, poklanjao je panulu i učio druge loviti. Penziju nema, jer nije se tada uplaćivalo. Umirovljen, prodao je svoj brod. Pomaže sinu: popravlja mreže i alat, ide na more. Popravlja i drugima, no nikad nikome nije ništa naplatio.
Dok su djed i otac od ribarenja izuzetno dobro živjeli, generaciji Tonija Lukšića nije lako. Bez očeve pomoći teško bi zaradio svoju ribarsku plaću, koja nije velika. Devedesetih je industrija na otoku zatvorena, poduzeća propala, pa su se ljudi okrenuli moru. Danas je tu šezdeset ribara. Devedesetih je Toni lovio po 30 kila jastoga, a danas se vrati s Palagruže s dnevnim ulovom od tri do četiri kile. Prije desetak godina lovio je na Dugom otoku po sto kila zubaca dnevno. Danas je i tamo puno ribara, a ribe malo. Desetak velikih brodova krstare Jadranom i pokupe sve, prije no što mali dospiju na lokaciju.
Beskamatnim kreditom od prijatelja, odgodom plaćanja od majstora, prihvatila se Zlatka po umirovljenju obnavljanja stare ribarske kuće u uvali Rogačić. Dvanaestu godinu radi kuća sa dva mala apartmana. Prvih je pet godina vraćala dug za obnavljanje, a danas je to izvor stabilnosti u obitelji, uz Zlatkinu panziju i snahinu plaću prodavačice.
Za sina želi Toni da završi pomorsku školu i da plovi na strancu. Jer, niti od vinograda, niti od ribarstva, neće dobro proći. Da se isplati, ne bi vinograde napuštali. [A ja pri tome mislim, kako sam na Visu upoznala nekolicinu vrlo pametnih, koji pametno zbore. Gradonačelnik je jedan od njih. Pričali su mi o moru, ribi, energiji, zemlji, poljoprivredi i demografiji… Može li par pametnih popraviti otok… ]
Insert iz dokumentarca snimljenog 1987. godine o legendarnom viškom ribaru
2009. godine
Nema komentara
Objavi komentar